Prezime u Braku: Između Tradicije, Ličnog Identiteta i Prava na Izbor

Pitanje prezimena u braku, naizgled jednostavno, otvara čitav lavirint emotivnih, društvenih i istorijskih dilema. Da li zadržati svoje, uzeti partnerovo, dodati ga ili, pak, izmisliti neko sasvim novo? Iza svake odluke krije se priča - o porodici, identitetu, tradiciji, ljubavi, a ponekad i o otporu. Ovaj tekst nastoji da rasvetli slojeve ove teme, bez sudova, nudeći uvid u različite perspektive koje proizilaze iz živih diskusija.

Tradicija nasuprot ličnom identitetu: Šta prezime zaista znači?

Za mnoge, prezime je nešto što se podrazumeva. Dobijamo ga po rođenju, najčešće od oca, i ono postaje deo nas, poput imena. Međutim, kada se stupa u brak, ovo "podrazumevanje" dolazi pod lupu. Tradicionalni pogled, duboko ukorenjen u patrijarhalne strukture, vidi uzimanje muževljevog prezimena kao prirodan nastavak - simbol stvaranja jedinstvene porodične jedinice, "kako bi se znalo ko je čiji". Kao što je jedan sagovornik rekao: "meni licno je poenta udaje promena prezimena kako bi bili porodica s istim prezimenom".

Sa druge strane, sve je više onih kojima je sopstveno prezime sastavni deo ličnog identiteta. To nije samo "ime od oca", već nešto sa čime su srasli, što ih definiše u profesionalnom i privatnom smislu. Odricanje od njega može se doživeti kao gubitak dela sebe. "Ja sam srasla sa ovim prezimenom... ono je sastavni deo mog ličnog identiteta i pripadnosti", ističe jedna učesnica debate. Ovde se ne radi o nepoštovanju partnera ili porodice, već o želji da se očuva kontinuitet sopstvenog "ja".

Kratka istorija prezimena: Nije uvek bilo tako "trajno"

Zanimljivo je da je naš odnos prema prezimenima kao nepromenljivom nasledu relativno nov. Kao što neki ističu, trajna prezimena na ovim prostorima uvedena su tek pre oko 160-170 godina, za vreme kneza Aleksandra Karađorđevića. Pre toga, prezimena su se često menjala, po dedinim imenima (patronimi), zanimanjima, nadimcima ili mestima porekla. "Tako da su komšije mogle da imaju isto prezime jer im se deda zvao isto a da nisu rod". Ova činjenica dovodi u pitanje čitavu ideju o "vekovnom nosanju istog prezimena". Mnoga današnja prezimena, poput Torbica, Pravda ili ona koja aludiraju na telesne osobine, potiču upravo iz te prakse nesistematizovanog imenovanja, često iz šale ili potrebe da se neko razlikuje u mestu.

Čak i istaknute istorijske ličnosti su menjale prezimena. Miloš Obrenović se prvobitno prezivao Teodorović, a dinastija Karađorđević je prezime Petrović promenila upravo u Karađorđević. Ovo pokazuje da je promena prezimena, makar u prošlosti, bila mnogo fleksibilnija i manje vezana za nepokolebljivu lozu nego što se danas čini.

Zakonske mogućnosti i praktični izazovi

Savremeni zakon u Srbiji daje bračnim partnerima četiri jasne opcije: svako zadržava svoje prezime, žena uzima muževljevo, muž uzima ženino, ili oboje uzimaju kombinovano prezime (jedno ili oba). Ova sloboda izbora je relativno nova i predstavlja napredak ka ravnopravnosti.

Međutim, praksa nosi izazove. Oni koji odluče da zadrže svoja prezimena često se suočavaju sa neodobravanjem okoline, od čudenja pa do otvorenog ismevanja. "Na svadbi je u prvom momentu bio muk", podelila je iskustvo jedna učesnica. Takođe, postoji briga oko putovanja sa decom koja imaju drugačije prezime, iako se iskustva razlikuju - neki nikad nisu imali problema, drugi su morali da nose dodatne dokumentacije.

Ono što zakon još uvek ograničava jeste davanje dva prezimena detetu ako roditelji nemaju isto kombinovano prezime. Iako Porodični zakon kaže da se prezime deteta određuje "prema prezimenu jednog ili oba roditelja", u praksi se to često tumači kao izbor jednog - ili očevog ili majčinog. Ovo predstavlja zamku za parove koji žele da dete nosi oba prezimena, a da sami nisu formalno spojili svoja u zajedničko. Ova nesavršenost zakona često tera parove na kompromise koji ne odgovaraju u potpunosti ničijoj želji.

Porodični odnosi i simbolika: Šta se krije iza izbora?

Odluka o prezimenu nikada nije samo birokratska. Ona je simbol prvog bračnog dogovora, test komunikacije i poštovanja. Za neke, uzimanje partnerovog prezimena je čin ljubavi i posvećenosti, način da se ozvaniči nova zajednica. "Ja sam njega toliko volela... da sam najviše na svetu želela da bude srećan i ponosan", kaže jedna žena koja je uzela muževljevo prezime.

Za druge, zadržavanje svog prezimena je takođe čin ljubavi - prema sebi, svojoj istoriji i svom identitetu. To ne znači da je brak manje važan ili da nema poštovanja prema partneru. Naprotiv, može biti znak zdrave, ravnopravne zajednice u kojoj se poštuje individualnost. "Zašto se ne poteže pitanje da se dogovorimo kako će se muž prezivati? Samo se oko ženinog treba dogovoriti?", postavlja se retoričko pitanje.

Posebno je osetljivo pitanje prezimena dece. Iako većina, čak i one koje zadrže svoje prezime, prihvata da se deca prezivaju po ocu, sve je više onih koji osećaju nelogičnost u tome. "Meni nema logike da moje dete bude [muževo prezime]... moje dete mora da ima isto prezime kao ja", ističe jedna majka. Ova tenzija između ličnog identiteta majke i društvenog očekivanja da dete nosi očevo prezime predstavlja jezgro mnogih savremenih porodičnih razgovora.

Kako se suočiti sa pritiskom okoline?

Bez obzira na izbor, mnogi se suočavaju sa sudenjem i neodobravanjem. "Primitivci", "feministkinje", "papučari" - samo su neke od etiketa koje lete. Muškarci čija žena nije promenila prezime često bivaju predmet podsmeha od strane drugova, što samo otkriva koliko je društveni pritisak jak i koliko je muškost i dalje povezana sa kontrolom i simboličkim vlasništvom. "Mi u društvu drugara čija žena je zadržala svoje prezime i dalje zovemo po ženinom prezimenu kada hoćemo da ga zezamo", priznaje jedan učesnik.

Ključ za prevazilaženje ovih pritisaka leži u jasnoj komunikaciji unutar para i zajedničkom frontu prema spolja. Kada su partneri solidarni i sigurni u svoju odluku, komentari okoline gube na težini. Kao što jedna žena kaže: "moj muž je predložio da damo djeci oba [prezimena]... meni ne smeta da djeca imaju samo očevo... nisu mi manje djeca ako imaju različito prezime". Ovakav stav samopouzdanja i fokusa na suštinu porodice - ljubav i poštovanje - najbolji je odgovor na zatucane komentare.

Prezime nakon kraja braka: Nova poglavlja i nove odluke

Pitanje postaje dodatno složeno u slučaju razvoda. Da li vratiti devojačko prezime? Za neke, ovo je simbolički čin zatvaranja poglavlja i povratka sebi. Za druge, to je birokratski napor koji ne žele da preduzimaju, posebno ako su duže nosile bračno prezime ili ako ga dele sa decom. "Meni je svakako apsolutno svejedno kako se prezivam", konstatuje jedna razvedena žena, dok druge ističu komplikovanost procedure. Opet, lični izbor i praktičnost preovlađuju nad očekivanjima.

Zaključak: Pravo na ličnu priču

Debata o prezimenu u braku je, u suštini, debata o slobodi, identitetu i poštovanju. Otkriva koliko su duboko u društvu ukorenjene odredene norme, ali i koliko se one polako menjaju pod uticajem individualnih želja i shvatanja o ravnopravnosti.

Nema univerzalno tačnog odgovora. Za neke će uvek biti lepše i ispravnije uzeti zajedničko prezime kao znak jedinstva. Za druge, zadržati svoje je neotuđivo pravo i deo integriteta. Ono što je bitno jeste da izbor postoji i da pripada isključivo dvoje ljudi koji sklapaju brak. Kao što je jedna od učesnica diskusije mudro primetila: "svako ima pravo na svoj izbor... svako pravdanje je totalno van svake pameti. Brak je više od prezimena".

Na kraju, prezime je samo reč. Ono što daje smisao toj reči jeste priča iza nje - priča o ljubavi, poštovanju i dogovoru dve odrasle osobe koje odlučuju da grade život zajedno, na svoj način. I ta priča, ma kako se glavni junaci zvali, jedina je zaista vredna pažnje.